Tiroidna disfunkcija
Ishrana
Procena
- celokupna dijagnostika
- isključiti celijačnu bolest
- istorija unosa mikronutrijenata poput vit D, joda, cinka, selena
- izloženost stresu, toksinima, autoantitela, infekcije
Preporuke o ishrani
- suplementacija potrebnim nutrijensima
- anti-zapaljenska dijeta
- kod senzitivno osetljivih na neku vrstu hrane, uvesti odgovarajuću ishranu
Nekoliko nutrijenata je uključeno u rad štitne žlezde, pre svega, jod i selen. Posebnu pažnju treba posvetiti jodu, mineralu u tragovima, koji je uključen u sintezu hormona štitne žlezde. Ostali mikronutrijenti, poput gvožđa, cinka, selena, vitamina A, mogu da stupe u interakciju sa jodom.
Post ili restiktivna dijeta
Restrikcija u unosu kalorija i ugljenih hidrata može da utiče na aktivnost rada štitne žlezde u zavisnosti od osobe do osobe. Pre svega se misli na pol osobe, njenu genetiku, da li je gojazna i koje makronutijente sadrži ta redukovana dijeta.
Gitrogeni
Goitrogeni su supstance u hrani koje smanjuju stvaranje hormona štitne žlezde na taj način što ometaju unos joda u štitnjaču.
Međutim, povećan unos ove hrane ne povećava rizik od hipotireoze, osim ako nije praćena nedostatkom joda. Kuvanje, paranej i fermentacija mogu smanjiti nivo goitrogena u goitrogenoj hrani.
Goitrogena hrana – karfiol, brokoli, kupus, prokelj, repa, rotkva, izdanak bambusa i manioka.
SOJA
Važan izvor proteina u mnogim zemljama u razvoju, takođe ima goitrogena svojstva kada je unos joda ograničen.
JOD
Kao element u tragovima, jod je prisutan u ljudskom telu u koiličini od 10 – 15 mg, a 70% do 90% od toga, nalazi se u štitnoj žlezdi.
Štitna žlezda dnevno mora da dobije 60 mcg joda (jonski oblik joda), kako bi obezbedila adekvatno snabdevanje za proizvodnju hormona stitne zlezde.
Randomizirane studije su pokazale da u populaciji sa nedostatkom joda, snabdevanje gvožđem zajedno sa jodom, dovodi do većih poboljšanja u funkciji štitne žlezde nego samo unos joda.
Kod autoimunog Hašimoto tiroiditisa dodatak joda može pogoršati stanje, jer jod stimuliše proizvodnju TPO.
GVOŽĐE
Nedavna istraživanja sugerišu da niska funkcija štitne žlezde može biti posledica niskog statusa gvožđa ili anemije. Razlog za to je zavisnost glikoziliranog hem enzima od gvožđa. Lečenje gvožđem anemičnih žena sa oštećenom funkcijom štitne žlezde, poboljšava koncentraciju nivoa štitnjače.
SELEN
Kod nedostatka selena oslabljena je sposobnost prelaska (deiodinacija) T4 u T3. Dokazi takođe ukazuju na to da prekomerni unos selena može imati štetan uticaj na metabolizam hormona štitne žlezde. Iako pojedinci izloženi visokim vrednostima selena u ishrani obično imaju normalne nivoe T3,T4 i TSH, pronađena je značajna inverzna korelacija između T3 i selena.
Siguran nivo selna u ishrani je oko 500 mcg/dan. Suplementacija selenom (83 mcg/dan tokom 4 meseca) mogao bi da obnovi normalan rad štitne žlezde i smanji nivo anti TBO ab, hipotiroidizam i postporođajni tiroiditis.
VITAMIN D
Kod pacijenata sa Hašimoto tiroiditisom nađen je niži nivo vit D. Preparati sa vit D mogu smanjiti autoimunost štitne žlezde kod žena lečenih levotiroksinom sa Hašimoto tiroiditisom i normalnim statusom vit D.
Uzimajući u obzir niske troškove i minimalne nuspojave suplementacije vitaminom D, skrining za nedostatak vit D uz mesečno praćenje kalcijuma i 25-OH vit D, mogu se preporučiti pacijentima sa Hašimoto tiroiditisom.
MAGNEZIJUM
Nizak nivo Mg u serumu povezan je sa nekoliko hroničnih bolesti, uključujući bolesti štitne žlezde, pre svega Hašimoto tiroiditisiI hipotireozu.
U lečenju nedostatka Mg preporučene su organski vezane soli Mg, kao što su Mg citrat, glukonat, orotat ili aspartat.
